Интервју
-
22. новембар 2009.
Ја сам срећан човек
Прочитајте интервју селектора Радомира Антића поводом 61. рођендана (ВИДЕО)
У Житишту, крај Зрењанина, 22. новембра 1948. рођен је Радомир Антић. Селектор фудбалске репрезентације Србије, један од најтрофејнијих и најпризнатијих српских стручњака, прославио је 61. рођендан. У Србији, у кругу породице, пријатеља. За посетиоце званичног сајта Фудбалског савеза Србије, представљамо човека који је „орлове" одвео до Мондијала у Јужној Африци. То је рођендански интервју, портрет селектора из другог угла.
Рођенданска здравица, по правилу, зачињена је ужичком клековачом.
- Ух, па то се зна. Кад хоћеш да угостиш Радомира, дај ужичку клековачу. Тако је и кад ја гостим, кад нешто желим да прославим - каже популарни Антара.
Кад слави, нека навијачи знају и то, Радомир Антић не пропушта да чује...
- Бајагу! Без дилеме, Сви моји другови, по свету, то некако резимира мој живот.
Рођенданска жеља деда Радомира је да се настави живот у римту којим живи последњих година у друштву унука, пре свега.
- И, мојих, фудбалера наравно, и сина, кћерке, супруге Вере. Богат сам човек са те стране. Истовремено, заиста сваку екипу коју сам тренирао, све играче трудио сам се да гледам као своју децу.
Кад се човек толико оствари приватно и професионално, тешко је пронаћи му и извући неостварену жељу.
- Знате шта, три пута сам био близу завршнице Лиге шампиона. Нисам успео... Ето, то ми је жеља. Да подигнем пехар освајача Лиге шампиона. Али, потпуно сам свестан да се не испуњавају све жеље у животу. Идемо даље, гледам напред, па ћемо видети.
Са посебним задовољством селектор Радомир Антић одговорио је на питање везано за тренере који су њега имали утицај.
- Много их је, све их волим, ценим и поштујем. Сваки је битан на свој начин за све што сам постигао. Почев од покојног Пилета Терзића, из основне школе, преко Бара из јуниора Слободе. Да не заборавим, нажалост, такође покојног Тому Калоперовића, па Бебулу Милошевића, Марка Валока. И, коначно, Вујадина Бошкова који ми је усадио многе врлине које сам ја касније надградио, посебно са Дејвидом Плитом у Енглеској. Могу да кажем да су ми сви они били више од тренера. Причали су ми, али и слушали ме, имали смо комуникацију која је злата вредна. Знате још шта је важно, живео сам у времену кад је било битно и образовати се, бити академски грађанин. Уписао сам тако Вишу тренерску школу на Факултету за физичко васпитање још док сам играо у Партизану. То ми је, имам утисак, дало неку људску надградњу.
Радомир Антић је пропутовао „пола света". Један град није видео, а план стоји одавно.
- Супрузи Вери рекао сам, по завршетку играчке каријере, да ћемо ићи у Токио. Нисмо још отишли, има времена.
Мадрид је пребивалиште бројне породице Антић.
- У Мадриду живимо, али не могу да заборавим Ужице, Златибор, Београд. Зима је резервисана за Марбељу, лето за Златибор. Е, тада ми је најлепше. Пуно двориште деце, унука, пријатеља. Скоро сваки дан на пецању, право уживање и опуштање. Баш као и вођење унука у школу, свакодневно, кад смо у Мадриду, после јутарње кафе са породицом.
Из обиља срећних тренутака које је имао у животу Радомир Антић тешко може да извуче неки специјално битан који памти.
- Ја сам срећан човек јер срећа је сваки нови дан, проживљен у друштву најдражих.
Било је, разумљиво, и тужних момената.
- Родитељи су ми прерано отишли, могли су још да уживају у животу. Венчани кум такође. Мислим да ме фудбал научио да превазиђем и најтежа стања. Треба сутрадан устати, не остати да лежиш, шта год да се догоди.
На питање везано за потез живота, стиже илустрација стара готово четири деценије.
- Хајде да поделим то и са вама. Сећам се као данас, кад је мој отац Јово, паковао камион за селидбу у Београд. Све то радио је због мене, да би ми обезбедио да студирам, био сам добар ђак. И усред селдибе, ја кажем: „Тата, ја сам одлучио да останем још годину дана у Ужицу". Он је застао, па се питао: „Сине, па шта ћу ја без тебе у Београду, све ово радим за тебе". Први и последњи пут у животу видео сам оца да плаче... Ја сам, ипак, остао у Ужицу, годину касније, дошао сам у Београд и потписао за Партизан.
Нема животне грешке у животу Радомира Антића.
- Увек сам доносио одлуке, тражио изазове, ситуације у којима могу да се докажем, да се борим. И кад је тако, увек постоји могућност да погрешиш. Али, стојим иза сваког неуспеха, с тим што им не дајем на важности и означавам их као животну грешку.
